-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Mo­ja ver­zi­ja: Vra­ćao sam se svje­že ofri­can od bri­ce. Skre­nuh pu­tem ma­lo uli­je­vo, a de­sno od por­tu­na. Na­ga­zih na vre­lu sta­zu na ko­joj se raz­li­lo stvo­re­nje ra­ši­re­nih kri­la. Pr­vo po­mi­slih da je sli­je­pi miš... no ne bi bo­me, već - la­sta­vi­ca! Po­le­ta­rac što se od vru­ći­ne za­li­je­pio za ploč­nik. Uzeh ga naj­nje­žni­je što sam umio. Ni­je se oti­mao. Sa­mo je iz­ba­cio je­zik i za­cok­tao par pu­ta uda­ra­ju­ći u gor­nji kraj klju­na. Iz ka­fi­ća po­red do­pi­ra­la je pje­sma “Čar­li, ka­ko vre­me pro­la­zi...”, pa mu se ta­ko i obra­tih “Čar­li, dru­že... ka­ko je?”. Is­pr­va htje­doh da ga na isto mje­sto vra­tim i osta­vim, mo­žda ga na­đu nje­go­vi, ali svu­da oko­lo je po­ma­lo lud kom­ši­luk... Za­ču se “tras!!” - iza le­đa. Pa­de od­ne­kud har­mo­ni­ka. Ra­su se i za­zve­ča. Ne­ka ma­ca sko­či, frk­nu pa strk­nu... ute­če niz ju­žnu stra­nu. E, sad... ni­sam smio da ga osta­vim. Ov­dje se ga­đu har­mo­ni­ka­ma. Pro­đoh s njim kroz por­tun. No­sio sam ga do ku­će dok je ptić zgu­če­no od­ma­rao dr­že­ći se za ka­ži­prst. Iza nas je osta­lo br­blja­nje od­ra­slih la­sta. Na In­ter­ne­tu sam pro­či­tao ka­ko po­le­tar­ci obič­no ne­ma­ju do­volj­no sna­ge za du­ži let, pa če­sto za­vr­še na tlu... ta­ko jad­ni­ci i na­stra­da­ju. Čar­li je iz­gle­da, do­ži­vio to­plot­ni udar... sa­vjet je gla­sio da la­ga­no du­vam u nje­ga dok se zno­ja­va per­ca is­pod gr­la ne osu­še i ras­ko­mo­te. Ta­ko sam du­vao i du­vao... a on po­če ma­lo po­ma­lo da okre­će gla­vu, za­žmu­rio, i ra­ši­rio kri­la. Ali ni­je htio da se mak­ne s pr­sta. Vi­dje­lo se da uži­va. Čim je po­vra­tio gram sna­ge, pri­ne­soh mu če­pić vo­de. Is­pr­va je klju­cao pla­stič­ni obod, on­da je na­u­čio da po­dig­ne vra­tić ka­ko bi kap skli­znu­la niz gr­lo. Pro­še­tao sam ga po bal­ko­nu, pa kroz ku­ću, kad smo sti­gli u so­bu po­čeo je da cvr­ku­će... gla­san ma­li stvor! Ska­ku­tao je niz, pa uz prst, ma­hao kri­li­ma i kre­štao... pri tom, di­rekt­no me gle­da­ju­ći u nos. Ni­šta sla­đe odav­no ni­je­sam vi­dio. Is­pr­štio sam ka­ši­kom zr­no in­dij­skog ora­šči­ća, na­re­zao sit­no ko­mad kaj­si­je i smla­tio lo­pa­ti­com dvi­je mu­ve... sve ser­vi­rao na po­klo­pac od te­gle i pri­nio Čar­li­ju. Gle­dao me ne­ka­ko ti­pa “hva­la, ali ne mo­gu”. Re­koh se­bi: ska­pa­će ako ne­što ne po­je­de.
Uz po­moć pri­ja­te­lja stu­pih u kon­takt sa dje­voj­kom ko­ja je orin­to­log pa svi po­đo­smo do nje... Na­hra­ni ona Čar­li­ja cr­vi­ći­ma. Sla­sno ih kr­men­ce pro­gu­ta. Vra­ti­smo se ku­ći. Osta­vi­smo ga na bal­kon, i po­vu­ko­smo se u ku­hi­nju. Baš ka­ko nam je ona re­kla. Ni­je pro­šlo ni dva sa­ta, Čar­li je pri­zvao či­ta­vo ja­to i od­le­pr­šao sa fa­mi­li­jom i dru­ga­ri­ma. Okri­je­pljen. Bio sam baš sre­ćan, zna­te. Iako sam ne­kim čud­nim sple­tom okol­no­sti tog da­na iz­gu­bio 20 evra i ni­sam mo­gao da pro­na­đem pe­glu. Sju­tra uju­tro sam opet pro­šao pu­tem gdje sam na­šao Čar­li­ja... Ma­lo sam se is­tra­u­mi­rao jer sam na­i­šao na za­da­vlje­nu mač­ku ko­ja je vi­si­la sa olu­ka... Ali, ma­kar je Čar­li ne­gdje da­le­ko i do­bro. Sa vr­ha zgra­de pa­de bo­ca pi­va, uma­lo me ne po­go­di... Čuh i ne­ku ci­ku... Čar­li­jev cvr­kut! Ka­ko je to sa­mo bi­lo sjaj­no!
Čar­li­je­va ver­zi­ja: Imao sam vr­hun­ski plan, od­mah da vam ka­žem! Sa­mo da ni­je ona će­la­va bu­da­la na­i­šla. Pra­vio sam se da sam po­vri­je­đen i če­kao... str­plji­vo če­kao da u zam­ku upad­ne onaj zlo­tvor od mač­ke­ti­ne. Ta zvi­jer nam je po­je­la ne­ko­li­ko pri­ja­te­lja i do­bar dio uj­če­vi­ne. Mo­ji su od­o­zgo ću­ta­li po­red har­mo­ni­ke i če­ka­li na znak. Re­pom od oka sam pri­mi­je­tio ka­ko se pri­mi­če. Sklup­ča­la se ro­spi­ja po­red žar­di­nje­re i ta­man spre­ma­la da na­sko­či i da me do­ku­su­ri. Za­u­stih da za­cok­ćem je­zi­kom... kad me ona ave­ti­nja uze u ru­ke! Sve ode do­đa­vo­la! Gle­dao sam ka­ko sa­vr­še­ni plan pro­pa­da. Ka­ko se ra­si­pa tu pred mo­jim klju­nom. Po­sma­trao sam ka­ko ka­ko har­mo­ni­ka pa­da i ma­ši. Ka­ko zlo­tvor tr­či niz uli­cu. Ne­po­vri­je­đen. Ma­ca ute­kla, a će­la­vac me gnja­vi po ru­ka. Šok! Bio sam u šo­ku!
On­da me blen­to od­nio ku­ći. Čim smo ušli, ovaj se sa­zu... Od ba­zda s no­gu mi se za­vr­će­lo u gla­vu. Iz­nio me na bal­kon, ali sam bio opi­jen. Po­mi­slih, ta­man ma­lo va­zdu­ha... kad kre­ten po­če da dah­će u me­ne! Okla­pi me po oči­ma. Po­ku­šah da se od­bra­nim kri­li­ma, ali ni­je po­ma­ga­lo. Du­va li du­va! “Ope­ri zu­be pri­ja­te­lju! A ba­ta­li ci­ga­re!”. Pu­vao je u me­ne jed­no po­la go­di­ne, či­ni mi se. Vid mi za­mu­ti. On­da mi pri­ne­se čep vo­de, po­ku­ša­vao sam da mu po­ka­žem da pi­jem sa­mo mi­ne­ral­nu... na kra­ju sam mo­rao da pro­gu­tam ko­ji gu­tljaj. Sa­mo da se maj­mun ski­ne sa klo­a­ke. U gla­vi mi je bi­la ona pro­kle­ta mač­ka... pa sam se pi­tao šta bi Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić ura­dio na mom mje­stu... is­ko­ri­stio bi naj­bo­lje iz ne­vo­lje - eto šta. Na­tje­rao sam bu­da­lu da me pro­ve­de kroz ku­ću. Ni na šta za­ni­mlji­vo ni­sam na­i­šao. Moš za­mi­sli­ti, još sku­plja igrač­ke iz Kin­der ja­ja. A on­da, u so­bi, pri­mi­je­tih pe­glu. To mi tre­ba! Po­čeh da se de­rem na nje­ga “Daj mi pe­glu pi­zdo! Ču­ješ li! Daj mi je od­ma! Ro­ki­ću te u nos!” A on mi na­pu­ći ona de­be­la usta i pro­zbo­ri “Aaaa, ni­šta sla­đe ni­sam vi­dio!”.
Klo­nuh. Da­je mi kaj­si­ju neo­pra­nu i mr­tve mu­ve. Uma­lo se ne is­po­vra­ćah.
A on­da me od­ve­li kod ne­ke žen­ske... raz­va­li­la mi kljun i uba­ci­la dva cr­va... htje­doh da joj vik­nem “Alo! Sla­ni­ne se­stro! Daj sla­ni­ne!”, ali “mljac, i cr­vi su bi­li do­bri”.
Osta­vi­li su me na bal­kon. Ni­je ni pri­mi­je­tio da sam mu kri­šom uzeo pe­glu i iz­vu­kao iz dže­pa dva­de­set eura. Sa­če­kao sam da za­spu, i zvi­znuo put ne­ba. Eki­pa se po­ja­vi­la i re­koh im “pro­mje­na pla­na”.
Če­ka­li smo je str­plji­vo to ve­če... on­da se mač­ke­ti­na ko­nač­no po­ja­vi­la... Za­ge­ga­la kuč­ka... Za­sko­či­li smo je sa pe­glom i za­da­vi­li gaj­ta­nom. Za­ka­či­li smo je za oluk, da bu­de opo­me­na dru­gi­ma.
E, da... sju­tra je će­la­vac na­i­šao opet onu­da. Na­pi­li smo se pi­va od nje­go­vih pa­ra - pa sam ga ga­đao fla­šom i vik­nuo mu “Opra li vi­še te no­ge se.onja?!” Kad me čuo, ku­nem vam se, oti­šao je sa bla­že­nim osmje­hom da­lje. Ka­kvih bu­da­la ima me­đu lju­di­ma.
(Autor je knji­žev­nik)